Немачка национал-социјалистичка економска пропаганда

Национал-социјалистичка Немачка је посвећивала доста пажње својој економији и истицала да сваки Немачки држављанин, који вредно и савесно ради свој посао, доприноси развоју немачке привреде, немачког народа и државе, па и њеним успецима на војном пољу. Вредан и савестан рад представља се као часно служење народу и држави. Једноставни и лепи  плакати, са универзалним темама и кратким и упечатљивим слоганима.

"Хитлер гради уз помоћ (немачких радника) - Купујте немачку робу" (Hitler baut auf helft mit... - Kauft deutsche Ware)

Позив народу да купује немачку робу како би помогла самој држави (оличену у свом "фиреру") да јача немачку привреду. Порука народу да сваки човек, и својим малим доприносом, купујући домаћу робу, помаже својој земљи и свом народу, јачајући привреду своје земље.

 "Посао земљорадника" (Schaffendes Landvolk)

Најава Института за немачку домаћу економску пропаганду (Institut für Deutsche Wirtschaftspropaganda) који је најављивао "Изложбу пољопривредништва покрајине Шлезвиг-Холштајн: Изложба домаћих животиња" (Leistungsschau der Landesbauernschaft Schleswig-holstein: Landestierschau), у Килу, главном граду те покрајине, за 17.-25. јул 1937. године.

"Цео дан за Национал социјалистичку партију"
(Kreis-tag der NSDAP, Bad Tölz 23.-25.5.1941.)

Најава за манифестацију "Цео дан за Национал-социјалистичку партију" у баварском граду Бад Телцу, за 23.-25. мај 1941.

"Ти си на фронту" (Du bist front)

Држава истиче да је сваки радник, који ради свој посао, исто што и војник на фронту. Могло би се рећи и да и сама економија једне државе води праву битку у рату и да је самим тим, управо, и сам радник, самим тим, и прави војник. Позив народу да што више и вредније ради како би успеси државе на војном пољу били све бољи. Наглашава се да је сваки рад користан за државу и да сваки појединац, својим радом, помаже државу. Такође, и то да постоји тесна веза између оних који су остали код кућа, упослени, и оних који ратују на фронту, и да једни од других, и њихових успеха, зависе. Из овога се може извести да је цео народ један јединствени организам, где је сваки од делова друштва упослен и ради на истом задатку, сваки на свом пољу и на свој начин.
 

Молитва пре почетка и по свршетку сваког рада

МОЛИТВА ПРЕ ПОЧЕТКА РАДА

Многомилостиви Господе, Ти који си и Сам рекао да без Тебе не можемо чинити ништа добро, буди и мени милостиви помоћник и учини да овај рад мој и дело које започињем буде по вољи Твојој светој. Дај, Господе, љубитељу поштених трудбеника и добротворних радника, да благодат Духа Твога Светога, укрепи ово дело руку наших, да оно буде на славу светог имена Твог, а на корист и добро наше и ближњих наших. Јер се свако добро дело утврђује вољом Твојојм и благословом Твојим, Благословени Господе, водитељу нашега спасења и напредка. Благослови стога, Господе, да овај рад наш успешно приведемо крају и завршетку, на славу светога имена Твог и на спасење душа и тела наших. Теби, Даваоче свакога добра, и Делатељу нашега спасења, слава и хвала у све векове. Амин.

Преузето са: picasaweb.com (Sreten Stančević)

МОЛИТВА ПО СВРШЕТКУ РАДА

Нека је благословено свето име Твоје, Господе Исусе Христе, Боже и Спасе наш, који си укрепио наше слабе снаге да данас завршимо овај посао наш и труд наш. Ти си, Христе Многомилостиви, пуноћа свакога добра и награда свакога богоугодног труда и рада. Испуни радошћу и весељем срца наша и дела руку наших укрепи и благослови, на славу светога имена Твог, и Беспочетног Оца Твог, и Божанског Духа Твог. Амин.

Занатлија као уметник

"Било је некада доба, када је потрошач сам израђивао себи потребне предмете. Потрошач је сам градио лук и стреле, сам плео рибарске мреже, сам сукао ужа, и сам шио себи одело од животињских кожа. Када је радио, он је размишљао о предмету који је израђивао. Његове побуде нису биле да ради нешто, што би изгледало да служи, већ да ради оно, што ће стварно бити од користи и за употребу. У овим побудама није било ничега уображеног. Није било ни разлога за то. На против, сви су разлози били за то, да из руку да што бољи рад. Док је човек радио, он је мислио на примену дотичног предмета који је израђивао. Његова фантазија је ишла испред рада. Он се радовао замисли; радовао се проналаску бољих и савршенијих средстава; радовао се што ће бољу ствар дати из руку; радовао се пре свега игри своје фантазије. То је било пре много хиљаде година. Духовни развитак људскога рода напредовао је тада. Наш предак, који је седео на ивици какве шуме, крај своје колибе, и дубио ступу за туцање жита, вршио је врло смишљен и узвишен посао.

Хиљаде поколења је дошло на свет и нестало. Ручни рад, који значи духовну способност, достигао је такву висину, да су људи више израђивали, него што су могли потрошити. Тако се развили стручњаци и специјалисти. Али је ипак преовлађивала потрошња као обичан првобитни повод за производњу. Тај принцип, тако здрав и природан, вечит је. Мислити на потребу, којој је предмет намењен, на службу, коју је за потрошача имао вршити, остало је предање, које се никада није могло утрти. Тако је живела до у Средњи век идеја обожавања стваралачког рада. Њоме запојен, занатлија се осећао срећним и узвишеним. Свој рад је изводио по једном духовном плану, који га је сваким даном, када је радио, чинио све бољим човеком.

Занатлије тринаестог столећа, премда су израђивали ствари које су другима продавали, ипак су били ближе оној првобитној побуди непосредне службе којом су инспирисани. Спекулативна мисао о профиту још није била замутила главе занатлија. Занатлија и уметник био је на својим мислима на израђеном предмету и на радости коју ће осећати онај који га буде употребио. Људски дух се даље развијао. Рад је био тесно везан са великим етичким принципима. Пре свега људи су налазили радости у своме раду и израђивали су корисне и лепе ствари. Они су певали када су радили.

До прве половине деветнајестог столећа осећао се утицај старих занатлијских идеала и у европској индустрији. Мисао се зауставила, али није пропала. Разлог за производњу је био стварати ствари које су и лепе и корисне."

Преузето из:
др Џемс Питер Ворбас

"Задружна демократија"

Разлози оснивања задруга

Набављачке задруге нису никле по неком унапред смишљеном и израђеном плану. Оне нису никле ни с намером да се с киме боре, нити да коме отимају зараду или хлеб. Њих је изазвала тешка борба с незарадом, са сиротињом, с глађу. Прве набављачке задруге нису чак имале ни писаних правила, него су се усменим споразумом међ суседима и познаницима склапале и растурале од случаја до случаја. Да се дође до јевтинијега брашна за хлеб, споразумевали су се неколико њих да купе врећу брашна и да га затим поделе. Да се дође до јевтинијега угљена, споразумевали су се исто тако више њих да избегну ситну и скупу набавку код ситних трговаца. Тек су доцније писана правила, и то не као данас пред државним властима и из многих појединости, већ далеко од сваке власти и из неколико најобичнијих прописа.

Копање државног кукуруза

"Прошлог лета. За време копње кукуруза. Не могу ти посигурно рећи да л’ прође две или три недеље откако ти оде из затвора, приђе ми он па ме пита: Оћемо ли, Мијаило, да копамо кукуруз?

Државни - правим се ја, оћу да га искушам - затворски кукуруз да копамо, побогу?

Кукуруз је кукуруз - вели он.

Како ти кажеш, Милутине, ако ти велиш да копамо - да копамо.

Да копамо, нека виде голанфери и сецикесе и нека виде ови што су нас поапсили да смо ми домаћини, да нисмо ко они.

И копамо ми. И лакнуло нам од тога. Затворске њиве велике, а кукуруз, милина ти погледати. А Милутин, шта да ти кажем, није бољег копача било у срезу. Ко сад да га гледам - копа Милутин како је копо некад док је имо за кога да копа и зашто да живи. И све, веселник, погледа у небеса. Зоблачило се, стра га да ће киша.

Ама, Милутине, да ми не испаднемо смешни што смо вако нагрнули. А он, ни да ме чује. Пожурује и остале. Ово је пред кишу и берићет, говори. Јесмо ли домаћини и људи?

А они затвореници, сецикесе и провалници, љуте се, нису они никаки домаћини, нису ни будале. Не иде им у рачун, неће кукуруз у њине кошеве.

Кукуруз је кукуруз, чији је да је, на нашем је образу - једнако ће Милутин.

Ал шта то вреди, откуд сецикесе знају шта је кукуруз и копња, они људи не верују ни у каки севап, не мили се њима кукуруз. Ал ајде ти докажи Милутину, изгубио се био, заборавио да су домаћини једно, а лопурде друго. Лепо му је говорио Павле: Милутине, ови су људи опасни, они су за апсану створени, њи би свака влас на свету апсила и побила ко пацове; они су крали из кућа чија су чељад побијена за време рата, немој се инатити са такима, нисмо ми у тим годинама да можемо са њима на крај.

А Милутину не иде у главу, залетео, па тера своје, копа, веселник, онако како га дао бог и како га ми познајемо, копа брже од осталих, а кад истера врсту, он се врати па разгледа копњу и примећује оно на шта други не обраћају пажњу. И то му дође главе...

Истера своју врсту, па ко да је, да простиш, у својој њиви, иде вако и гледа како су други окопали.

Дабоме, стара навика, не одриче се човек у тим годинама лако навика... остало му то тако у крви. Ми сељаци кажемо: то му је у крви. Ал да л’ баш у крви, то ни доктори не знају; ја сам баш пито доктора Чабрића - испричам му све о Милутину вако ко теби сад, па га питам да л’ му је судбина била у крви. А он вели: тако се то само каже, Мијаило, а стварно не знамо шта је у крви, то је ствар неиспитана, нисмо то још посигурно утврдили.

И тако, види Милутин да је у оним врстама што копају сецикесе и провалници кукуруз снужден. Зна човек, повуче снуждени струк кукуруза и види да је подсечен, да мангупарија подсеца кукуруз.

Поче свађа. Љути се Милутин, љуте се сецикесе, реже ли реже. Милутин псује, дабоме, љут ко рис... псује им матер бескућничку - не сме да се уништава божија биљка која рани човека и стоку, црва и мрава и тицу небеску."

Преузето из: Данко Поповић "Књига о Милутину"

Задруге, еснафи, штедња и молитва

 ЗАДРУГЕ

"Средњи систем код Срба састојао се у томе, да постоји лична и колективна имовина. Сваки човек има своју личну имовину било као наслеђе, било као тековину, а уз то користи се и колективна имовина. Колективне имовине постојале су у селу и у граду. То су биле сеоске и градске утрине. По селима постојале су прво фамилијарне или џематске утрине, потом сеоске па општинске утрине. Један и исти човек могао се користити и џематском и сеоском и општинском утрином. Још се могао користити и четвртом колективном својином, а то су биле државне утрине и шуме.

Уз то је по селима постојала и кошевска храна. Сеоски кошеви какве смо ми запамтили, били су огромни, много већи него кошеви највећег газде у селу, и било их је не један него неколико. Разрезом скупљана је храна о јесени од свих имућнијих сељака и тиме су кошеви пуњени. Идућег пролећа – јер пролеће је најтеже за сиромашног сељака – из тих кошева узимало се и делило онима који немају храну. Што би претекло с тим се располагало овако: Ако би година понела берићетом, претек би се продавао у корист нове кошевске хране, а ако би се видело да ће летина обманути, онда би се жито у кошевима чувало за исхрану оних који немају. То је био српски сеоски систем."

ЕСНАФИ

"По градовима пак били су еснафи. Сваки еснаф је имао своју покретну и непокретну имовину и своје еснафске касе. Приходом од те имовине издржавала се сиротиња дотичног еснафа. Узмемо за пример абаџијски еснаф. Тај еснаф је имао своју непокретну и покретну имовину. Ако би се неки члан тога еснафа разболео или ако би имовно посрнуо, помаган је из еснафског прихода по решењу управе еснафске. Ако би умро у сиромаштини а оставио децу, еснафска управа је била дужна постарати се да та деца изуче занат, да се одрже и издрже док не дођу до мајсторског права. А кад стигну до мајсторског права, еснаф их је позајмицом помагао да отпочну своју радњу. Ако би еснаф био слаб, да своју сиротињу издржи и одржи, помагат је од градске општине. А уз то још не треба заборавити, да је постојала и градска утрина, где је сваки грађанин могао напасати своје краве или козе, које су чували општи чобани за све. Одгонили их на пашу и враћали на мужу. Не заборави, Теодуле, да је сваки имућнији еснафлија тестаментом остављао целу имовину, ако није имао деце, или део своје имовине своме еснафу у сврху издржавања сиромашних еснафлија.

Овакав економски строј код Срба био је прожет скроз духом хришћанске човечности и узајамне људске одговорности, по савести а не по спољашњој сили и притиску. И при таквом строју сваки човек се осећао слободним човеком а не робом. Јер је постојала индивидуална и колективна својина. Онај ко је изгубио сву личну својину, било због неког свог порока или невештине, ипак је имао ослонца у колективној својини. Није отсецан од људског друштва, нити се осећао беспомоћан и излишан. Помогнут колективном имовином, он је увек живео надом, да ће моћи доћи и до личне имовине. За картеле богаташа није се знало, нити за глад сиромаха. Морам ти рећи, да је Србин увек презирао човека који нема ништа, мада га је помагао и хранио. Презирао је онога, који није имао ништа, а мрзео је онога ко има исувише. То је српска црта карактера од вајкада."

ШТЕДЊА

"Још ти морам рећи, да је пост код Срба био значајан економски фактор. Пост као уздржљивост од јела челичио је карактер и у исто време значио штедњу. А пост је од Бога заповеђен, као услов спасења. Зато је Бог благосиљао народ који је постио. Људи који су запамтили патријархално време код Срба могу посведочити, да је у то време народ са мање био ситији и задовољнији него у наше време са много више, али без поста. Храна која је могла бити довољна за тридесет лица кад се постило, данас је једва довољна за десет лица. Ипак су оних тридесет били здравији и снажнији и задовољнији, него ових десет у наше време. Тако је Бог благосиљао наше претке због поста. А с нама који не постимо бива оно што је речено Јеврејима: „Јешћете али се нећете наситити.“"

ПОРОДИЧНЕ ЗАДРУГЕ

"Велике породичне задруге код Срба биле су уствари мале хришћанске комуне. Заједничка је била имовина, заједнички круг, заједничка трпеза, заједнича молитва. Слога и јединство у тим задругама нису се одржавали само крвним сродством. Постојао је још један чинилац, важнији од крви, па кад је овај чинилац ослабио, крв није била у стању да одржи јединство задруге ни да спречи распад тих дивних породичних комуна. То је онај исти чинилац, који је без обзира на крв, држао и ону прву хришћанску комуну у Јерусалиму.

Тај моћни чинилац јесте хришћанска вера и хришћанска моралност. Страх од Бога и стид од људи. Визија небеског света и свест о блиској смрти, која је значила не свршетак живота за навек, него почетак једног новог живота, зависног од људских дела на земљи. Када је тај чинилац ослабио, онда се у задругама појавила она два позната зла, која одувек подгризају и руше сваку људску заједницу; непоштење и неповерење. Скоро сто година опирале су се српске породичне задруге – те мале цркве, мале хришћанске комуне – да их она два црва не разоре. Но мало по мало па су подлегле, и остале су у сећању народа као слатка вилинска прича, која се са болом прича и препричава."

Преузето из:

Свети Николај Жички:

"Средњи систем"

Свети Филарет Московски: О четвртом мољењу

Хлеб наш насушни дај нам данас;

412. "Хлеб наш насушни" - то је хлеб који нам је неопходан да би нас било, да бисмо живели.

413. Мољење за хлеб насушни Богу треба приносити са оваквим мислима. Господ наш Исус Христос учи нас да не треба да тражимо више од "насушног хлеба", тј. од онога који нам је неопходан за јело, а такође ни од најнужнијег одела и обитавалишта; све што је преко тога и што није нужно, него служи за задовољство, треба препустити вољи Божијој; ако буде дато треба заблагодарити Богу, а ако не буде - не треба се због тога узнемиравати.

414. Заповеђено је да хлеб насушни тражимо само данас, тј. за овај дан, зато да се не бисмо претерано оптерећивали оним што ће бити у будућности, него да бисмо се уздали у Бога. Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога (Мт. 6, 34). Зна и Отац ваш небески да вама треба све ово (тј. зна шта вам је потребно) (Мт. 6, 32).

415. Под изразом "хлеб насушни" може се тражити и све за душу. Јер човек се састоји од тела и душе, а душа је кудикамо важнија од тела, те се и за душу може тражити "насушни хлеб", без кога унутарњи човек умире од глади (Св. Кирил Јерусалимски, Мистагошка катихеза 4, 15).

416. Насушни хлеб за душу то су реч Божија и Тело и Крв Христова. Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт. 4, 4). Јер Тело Моје истинско је јело, а Крв је Моја истинско пиће (Јн. 6, 55).